KNJIŽEVNICA ANGELINA PETROVIĆ SPREMNA JE ZA DRUŽENJE SA SVOJOM PUBLIKOM U VIŠEGRADU I ŠEKOVIĆIMA

About, Books
Ona je sve, samo ne obična književnica. Nikada nije volela da se pridruži trendovskim pojavama, već je stvarala emocijama, dušom i srcem. Kada se pojavila prvi put na televiziji, niko nije očekivao da će upravo ova žena za veoma kratko vreme postati uspešna, a da će se njeni romani prodavati neverovatnom brzinom. A je l znate zašto? Zato što naš narod misli da ste uspešni samo ukoliko se „slikate“. Znala je i ona sve to, ali je bila strpljiva i svaki svoj potez radila je stihijski.

Danas za njene romane vlada veliko interesovanje. Danas je i medijski prisutna jer je dobila svoju književnu publiku koja želi da čuje i njeno mišljenje koje nije vezano isključivo za profesiju kojom se bavi. Ona je Angelina Petrović.

Nedavno je svoj poslednji i još uvek aktuelni roman „DUHOVI DUŽ DRINE“ promovisala u Prijedoru, a odmah nakon toga i u Kotor Varoši.

– Uvek sam nasmejana, ali to ne znači da nemam probleme. Međutim, nikada ne bih oprostila samoj sebi da sa neke promocije bilo ko ode nezadovoljan. Na svakoj svojoj promociji, nezavisno da li su u pitanju veliki gradovi ili neke varošice, ostavljam svim tim ljudima i srce i dušu na dlanu. Često i popričam sa njima, posavetujem ih, bez obzira što i sama imam situacije sa kojima se bori svaki čovek. Ali ja sam tu da usrećim svoje čitaoce i da im budem na raspolaganju. Oni to svakako prepoznaju i nagrade. Možda će zvučati kao floskula, ali da nije njih, ne bih ni ja postojala kao književnica, samim tim ni moja ostvarenja, iskrena je Angelina.

I dok promoviše roman „DUHOVI DUŽ DRINE“, uveliko radi na sledećem, osmom romanu, koji će biti objavljen početkom sledeće godine i zvaće se USPAVANKA ZA MRTVE

A do tad, njena književna turneja se nastavlja.

– Radujem se druženju sa svojom publikom, ali mislim da se raduju i oni. To je jednostavno razmena energije. Pisanje me čini živom, oblikuje me kao čoveka i zaista sam srećna i privilegovana što mogu da radim, ali i da pristojno živim od posla koji volim najviše na svetu, ushićeno priča Angelina i najavljuje sledeća gostovanja.

– 7. decembra sam u Višegradu, u pitanju je Mala sala Doma kulture, sa početkom u 19 časova. Svakako bih volela da pomenem i organizatore bez kojih ne bih mogla sve sama. U pitanju je JU Narodna biblioteka „Ivo Andrić“ i JU Dom kulture Višegrad. Ivana Mačar kao bibliotekar biće domaćin ovog književnog događaja. Dok sam u Šekovićima već 11. decembra, u Narodnoj biblioteci „Šekovići“ s početkom u 18 časova. Gosti će biti i Žensko pjevačko društvo „Lovnički žubori“, završava na kraju Angelina Petrović. 

Pripremila: Aleksandra Petković

Advertisements

Ana Atanasković – Ništa

About, Books

Ništa

Kada bi se ispraznio sadržaj celog kosmosa, šta bi ostalo? Postoji li, zapravo, ništa, postojanje bez ičega i je li je i taj prostor nešto iako je prazan? Postoji li nešto izvan kraja? Kosmosa, odnosa?

Sedim ovih dana u poslastičarnici koja je bila tako značajna za mene i moju Veliku Ljubav. Zanimljiv podatak je da je na nekoliko koraka pored nje mesto gde je on sa svojom tadašnjom koleginicom započeo planove da postanu friends with benefits, dok sam ja još bila u igri. Sedim sa divnom ženom koja je izdala moju novu knjigu, jedem žito bez šlaga i manifestujem sama sebi osećanje koje bih jedino mogla da ukalupim u reč ništa. Nema ni bola, ni ljubavi, ni mržnje, ni sentimentalnosti, ni patetike, ni secanja po sred stomaka, ni večne povezanosti, ni prijateljstva, ni neprijateljstva, ni srodnih duša, nema ničega. Samo jedno ništa, ni veliko ni malo, ne znam ni koliko je jer je prazno, ne može u njega ni meki krojački metar da stane.

Nije ovo nikakva osveta jer nema ni nje. Nije je u meni bilo ni u najgorem času, kada sam saznala.

Kaže mi moj izdavač dok jedemo žito bez šlaga: „Ako je sada takvo ništa u tebi, onda nije ni bilo ljubavi.“ O, ne, bilo je. Takve da su se istopili moji unutrašnji ledeni bregovi. „Nije bilo ni bola“. O, da, bilo ga je. Takvog kao da me je neko zveknuo maljem u glavu, mislila sam da ću umreti. Prešla sam ceo lanac duhovne ishrane – ljubav, izdaja, oproštaj, misao o večnom prijateljstvu. I onda – cap! Dođu reflektori koji rasvetle sve. I onda sam osetila da sam ušla u to ništa.

Čudno je to. Kako ga osećam? Nije to, u stvari, osećaj. To je stanje. Mir, pomirenje, ravnodušnost, nerazmišljanje, nemanje reakcije, prava linija, izdisani vazduh, bezglasje, nirvana. Takvo nekako je to ništa.

To nikako nije ono kad kažeš: „Nije mi ništa!“, a ljut si i sarkastičan. Usuđujem se da izjavim da sada znam kako je izgledalo ništavilo postanka. To je neko mirno, ravnomerno, bezbojno ništa u kome se ljuljaš ili tako sediš i jedeš žito bez šlaga i sve u tebi i oko tebe ćuti. Nema vibracije. Međugalaktički prostor.

Međugalaktički prostor! Tišina koja lebdi između galaksija i drugih objekata u svemiru. Moderna enciklopedija kaže da je približan pravom vakuumu jer na kubni metar prostora dolazi svega jedan atom, čak i manje. To znači da je međugalaktički prostor potpuno slobodan. O, kako volim enciklopedije! Sistematizovano znanje sa puno mudrosti. Potpuno si slobodan kada u tebi nema ni osujećenosti ni sujete ni zaljubljenosti ni opsesije ni mržnje ni vezanosti. To je stanje u kome su se sve misli razredile do neprepoznatljivosti, nema ih. I sećanja su mehanička. A kako i da opstanu na -270 ° Celzijusa?

Nije to mržnja, ponavljam. Nikakvo negiranje, zavaravanje. To je samo jedno ništa koga su osvetlele zvezde i kvazistelarni objekti. I sad je tu.

Nit’ te volim, niti mrzim, ja te samo jasno vidim ovaj put, reče Gibonni. Tako nekako.

Ovo moje ništa je aerodrom bez ljudi, nebo bez zalaska i oblaka, u stvari, nema ni aerodroma, ni neba, nema ničega. Sve je nemo i dostojanstveno. A nije to ni prapočetni haos, od koga Grci kažu da je nastalo sve. Haos, nered, to je u meni prošlo. Zamalo da me pregazi ali ustala sam.

„Ako između dva tela ne postoji ništa, zar onda ne bi trebalo da ona budu jedna do drugog?“ postavljaju pitanje naučnici koji tvrde da ne postoji ništa. Hoće da opovrgnu moje stanje. Na Newscientist-u kažu da, što se tiče fizike, ništa ne postoji. Ok, ja volim i poštujem nauku. I, znate šta, možda i ne postoji.

Moje ništa nije mišljenje jednog mog muškog prijatelja koji je, analizirajući situaciju, rekao da je moja Velika Ljubav, u stvari, jedan čovečuljak. Nasmejala sam se, ali je posle smeha opet nastupila praznina. Nisam se ispunila ni ponosom ni revanšizmom ni realnošću ni nerealnošću ni pobedom.

Fizičari su se dugo trudili da objasne etar i da uopšte prihvate da postoji ništa (void) sve dok kvatna teorije nije popunila vakuum neverovatnom količinom energije. Dakle, šta ima u tom našem ništa? Pa da! Ništa je u stvari tvoje gorivo da ustaneš i lepo nastaviš dalje kao novorođenče.

Prvo se rađa duboko disanje koje povezuje pupak i nos bez prepreka. A onda možeš i dalje, gde god želiš. Važno je da u sadašnjem trenutku nemaš vremena da o tome misliš, jer si svestan. To žito u starinskoj poslastičarnici je tako lepo. Ne dozvoljava ti da uopšte imaš misli ni o prošlosti, ni o budućnosti. Samo si tu. I to je sve.

I, još nešto za kraj. Zaboravi ono što te je povredilo. Ali ne zaboravi čemu te je naučilo. To je nešto.

Za CLS priredila- Ana Atanasković

Angelina Petrović – Princeza (short story)

About, Books

Princeza (bajka)

Stakleni klikeri se odmaraju u džepovima očeva, a dečaci su zajahali u nove bitke, zaljuljani između duboke hrabrosti i osetne neodlučnosti na gvozdenoj vagi koja ima samo jedan teg – pravu i iskrenu meru drugarstva. Dečja misao često odluta ka suncu i mesečini, a želje još dalje! Osmele se i plutaju kao talasi na pučini. Morena nije imala samo ime kao more, već i brata Marka, koji u njenoj duši više nije bio junak iz narodne pesme, sigurna da junaci o kojima je učiteljica često govorila, štite slabije od sebe. A bata je održao obećanje i njenog psa odveo daleko – u nepoznatu šumu. Pronašla je svog ljubimca i pokazala Marku da i nad junakom postoji junakinja, a da u grudima kuca srce osmogodišnje devojčice, pretvoreno u lavirint sa beskrajnim pričama. Evo jedne takve priče..

– Predajem ti ključeve svog srca, Lero – devojčica zagasitotamne kose, lica posutog rumenilom po kome su dva mladeža padala poput zrna kafe utisnuta u nežnu kožu, rečima je letela iznad tla, želela da let potraje, a u potaji strahovala da će čarolija svakog trenutka prestati. Dugačkih šapa, kratke zalizane dlake, kao da je kakav kicoš, a ne običan seoski pas, dugonogi Lero se nije mogao podičiti raskošnom lepotom kakva je krasila čupavog Kinga, psa Morenine najbolje drugarice Verice. Dok je nežnim prstima prelazila po tankoj psećoj dlaci, Morena se setila protekle zime u naručju dva napuštena šteneta, njihovog tužnog cviljenja i dva para prestrašenih pogleda. Strah od loše urađenih zadataka iz matematike nestao je kao sneg u martu, a u duše dve drugarice se neosetno uvukla majska toplina, miris jorgovana i tek procvetale lipe. Još jače, urezao se pogled molbe! Bilo je dovoljno da dva napuštena šteneta dobiju prijatelje za ceo život. Do proleća King se pretvorio u prelepog labuda, zlatne dlake, čupav i umiljat, za razliku od Lera koji je bio nešto viši, mršaviji i u senci lepote moćnog Kinga. Za Morenu bio je najlepši na planeti i ne bi ga dala ni za kakvo blago na svetu. I dok je King okupan Veričinom ljubavlju ponosno lepršao repom i visoko podizao uši, umiljavao se i mazio, Lera je krasila drugačija priroda. Kao da je upamtio hladnu zimu i one koji su ga napustili umeo je i te kako režanjem da opomene na nepoverenje, a bogme i pojuri slučajnog prolaznika. Za osmogodišnju devojčicu bio je samo pas koga je volela, pa i sve češća bratovljeva pretnja da će „besnu i ružnu“ životinju skelom prebaciti preko reke u boljevačku šumu i da mu se ni za trag neće znati, nije primala k srcu, sasvim uverena da je tako šta nemoguće. Neće se dati Lero, razmišljala je u trenucima panike, a nailazili su obično dok se na kapiji školskog dvorišta opraštala od vernog pratioca. Šćućurena, u prvoj klupi do prozora, lutala je mislima ka psu koji je svakog dana čekao na istom mestu kao da je znao napamet raspored časova i u sebi ponavljala: „Učiteljice, oprostite mi nemire, ali ljubav se vezuje koncem od istine i evo mi je u duši.“ Kao da je slutila da je Lero tog dana neće čekati na istom mestu! Otresla se prošlih misli i obema rukama stegla psa u čvrst zagrljaj:

– Sada imaš ključ, Lero, i kada ti zapreti opasnost, slobodno uđi u moje srce. U njemu ionako stanuje samo ljubav. Tu je tvoja kućica i najsigurnije skrovište. I nemoj više da plašiš teta Zoru! Znam da si se sakrio iza žbuna i zarežao, sigurna sam da je ne bi ugrizao, nego ti to onako, malo se praviš važan. Molim te, oprosti mom bati, jer te ostavio u šumi koju je zaposeo demon usamljenosti. Marko se zaljubio, a rekao mi je da si postao i gonič zaljubljenih stada. Uplašio se da ne pokažeš te oštre zube i oteraš onu malu leptiricu iz drugog razreda. Pozvao je na ples, ali ne na tvoju muziku, spremio je gramofon i ploče. Ah, kako se radovao zagrljaju!

Kao da mrmlja u snu, Lero je lagano prestajao da drhti i Morena je otvorila palatu sećanja, najpre tiho, a potom glasom ojačanim od uzbuđenja razmotavala je nit po nit zamršenog klupka, budna u običnom životu. Razmotavala je čarobnu vunicu unazad kao da se tok vremena obrnuo, a ko bi i poverovao da je i jedan mačak umešao šape u Lerovo izbavljenje. Probudila se pre svitanja. Brat je spavao snom pravednika, ušuškan u raljama novih, tek pristiglih mirisnih pupoljaka dečaštva. Mirnim i ravnomernim disanjem nije je počastio ni poštenim hrkom. I veliko ogledalo na sredini plavog zida je spavalo. Osetila je da diše i ne čuje njene korake. Ionako joj je bilo svejedno da li će je obuhvatiti velikim četvrtastim okom, a potom odati i njenu tajnu. Pogledala je kroz prozor, probijala je pogledom kroz tamu i ugledala prehlađenu pticu umotanu u tanka pepeljasta krila kako zalepljena za smolu usamljene grane obližnjeg bresta čeka na svoj let. Falilo je stabala hrasta, kestena, breza i mirisnih lipa, pa da umorna ptica raširi krila i napravi lepezu istkanu od končića drugarstva i poverenja. Morena je prosula bokal napunjen dečjom maštom, nestalo je straha i nepravde i hrabro krenula u potragu za psom. Svet oko nje se talasao u izlogu velike avanture… Zaputila se uskim putem koji je od obale reke vodio u šumu.

– Lero, Lero, gde si? – dozivala je psa i samo nakratko se osvrnula, tek da se uveri da je skeledžija pokrenuo motor i zaputio se na suprotnu obalu. Šuma je ćutala. Sem sopstvenog glasa, drugih zvukova nije bilo. Gusta šuma je branila sunčevim zracima da obasjaju dušu uplašene devojčice. Olistale grane su krivudavim oblicima crtale raznolike figure, visoke i čudne, a šuštanje ponekog lista i poj zalutale ptice bi pesmom i širenjem krila narušio usamljenost. Putem je kao eho odzvanjao Morenin sitan korak i sve tiši glas. Dozivala je psa, glas se gubio u daljini, a primicala se slutnja da je uzalud krenula u potragu. Disanje joj je postalo dublje, gotovo je stalo kada je čula nepoznat glas:

– Kreni sporednim putem, ne plaši se, pronaći češ svog psa.

Osvrnula se i ugledala crnog mačka. Posmatrao je i povremeno žmirkao na jedno oko. Na glavi je imao nataknut šešir od zlatnog brokata. Projurio je pored Morene i za sobom ostavio trag prašine. Trljala je oči, uverena da sanja i da ne može biti istina da je u napuštenoj šumi ugledala mačka sa elegantnim šeširom koji je, sem mjauka, znao i da govori. Ponovo se stvorio pred njom:

– Zovem se Alimor, mlada damo, i već duže vreme lutam ovom šumom u potrazi za mačkom mojih snova. Moram ti priznati da sem tvog dugonog Lera nikog drugog nisam sreo.

– Ali ti govoriš?! – zabezeknuto je ustuknula.

– Pa, i ti govoriš. I šta je čudno u tome? Kakva si ti curica? Mislio sam da voliš svog psa. Šta tek mačka može da očekuje od tebe, kad ni psu nisi verna? Ah, samo gubim vreme s tobom! – odbrusio joj je.

– Čekaj, Alidore, nemoj da se ljutiš! – brzo se pribrala.

– Alimor! Uh, već sam se naljutio! Ni ime mi nisi upamtila, ogrebaću te, tako mi brkova! – besno je frktao.

– Dobro, dobro, ne ljuti se. Čudno ti je ime, mogu li da te zovem Toša iz milošte? Tako se zove mačak mog komšije. Doduše, on nema takav šešir i ne zna da priča, ali je lep i umiljat – osmehnula se.

– E, pa, draga moja, ako želiš da ti pomognem moraš za početak naučiti da me poštuješ. Nije dovoljno samo ime da upamtiš, već i moje želje i osećanja. Nas dvoje smo usamljeni u ovoj šumi, trebalo bi da se udružimo – pravio se da nije čuo njeno pitanje.

– Gde je moj Lero? Pomozi mi da ga pronađem, Alimore!

– Tako je već bolje! – pomirljivo je uzvratio – On je u zamku kod stare veštice. Tamo su svi zarobljeni, jedino sam se ja izvukao. Nije da se hvalim, ali moja veština je nadmašila vešticu u zamku. Zarobila je i tvog psa.

– Ah, ne lupetaj, Tošo! – Morena je odmahnula rukom – Ko još veruje u veštice? Nisam baš tako mala. Mnogo se praviš važan.

Kao vetar, mačak sa šeširom je nestao. Morena je krenula dublje u šumu, uverena da je čudnog mačka tek budna sanjala. Sa olakšanjem je uzdahnula kada je ugledala visoku kapiju, sigurna da je dospela u nepoznato selo. Propinjala se na prste da dohvati visoku kvaku, ali je svaki pokušaj bio uzaludan. Osvrtala se naokolo ne bi li ugledala isečeni panj na koji bi se popela, ali šuma je bila tiha i netaknuta. Ko zna šta li je iza tih vrata, pomislila je, i u trenutku kada je odlučila da se vrati, a potragu nastavi sledećeg dana, kapija se lagano, bez ičije pomoći, otvorila i Morena je pred sobom ugledala veličanstven prizor. Dvorac obojen duginim bojama je blistao okupan suncem. Sedeo je pred prostranim travnjakom, lepotom i veličinom se pružao unedogled i devojčica je, opčinjena slikom koja se iznenada stvorila, lagano koračala cvetnom stazom. Ruže, narcisi, ljubičice i lale su se vijorile i motale oko nogu, miris je dopirao do nozdrva, a svaki ugažen cvet se sa novim korakom uzdizao i nastavljao ples. Čak se i dvorac ljuljao i kada je prišla sasvim blizu, Morena je ugledala beskrajnu vodu tirkiznoplave boje, na kojoj je ležao prelepi zamak. Da li sanjam, pomislila je, i nije stigla da odgovori, jer su se vrata zamka otvorila slično kao i kapija i devojčica se našla u prostranom holu. U susret joj je išla princeza, divna, u dugoj beloj haljini, zlatne kose prosute po leđima, plavih očiju i širokog osmeha.

– Dobro došla u moje carstvo, draga Morena – toplo je pozdravila.

– Kako znate ko sam ja? – uplašeno i zadivljeno je odgovorila.

– Tvoj pas je kod mene, zalutao je, ne brini, čuvali smo ga. Ovo je kuća prijatelja i radujem se što si nam se pridružila – pogledom je milovala devojčicu.

– Ali, molim Vas, želim samo da uzmem svog psa i da idem kući. Brinuće se mama i moj brat Marko. Kako ste lepi! Mislila sam da princeze ne postoje, već samo bajke o prinčevima i princezama. I šta će kod Vas moj Lero? On je običan seoski pas – radoznalo je nastavila.

Princeza se poklonila pred devojčicom i tiho odgovorila:

– Nisam se predstavila. Ja sam princeza iz zemlje Nehaman. Rođena sam pre 411 godina i veoma sam nesrećna.

– Zašto ste nesrećni? – upitala je.

– Zato što ne mogu da ostarim, a tako bih želela. Već dugo sam zarobljena u vremenu, i kada sam ugledala tvog dugonog psa, shvatila sam da vreme napolju teče.

– Ali tako ste lepi i dobri, ne treba da starite – mirno je uzvratila.

– Vratiću ti tvog psa, ali moram te zamoliti za malu pomoć. Jedini način da ostarim je da izađem napolje iz cvetnog dvorišta, ali kapija se može otvoriti samo zemaljskim bićima. Zato ste i ti i tvoj pas moji gosti. Da li bi me povela sa sobom u povratku? Obećavam, čuvaću ti psa – princeza se osmehnula i Morena je zadivljeno posmatrala čarobni sjaj dva plava oka.

– Hoću, učiniću sve što želite, samo mi dovedite psa – devojčica je bila posuta magijom.

– Kada padne noć i prve zvezde na nebu se pojave, kada utihne ples cveća u dvorištu, tada će se reka pretvoriti u vazduh i zamak će biti jako visoko. Naći ćeš me u petoj odaji. Molim te, dođi po mene, ali pre toga moraš da savladaš sve prepreke na putu.

Morena je bila zbunjena. Trljala je oči, želela da se probudi u svom krevetu, ali ma šta da je činila, stvarnost je bila oko nje. Princeza je nestala u trenutku. Oprezno, kao mačak, krenula je da tumara po zamku tišine. Otvorila je prva vrata i ustuknula, ugledavši ogromnog slona.

– Zovem se Albar, dušice draga – podigao je surlu i snažnim pokretom je obuhvatio devojčicu. Kovitlala se u zagrljaju surle i svaki pokušaj da se iščupa iz slonovskog zagrljaja ostao je bezuspešan.

– Pusti me! Ko si ti i zašto govoriš? – usplahireno je upitala.

– Ja sam tvoja prva prepreka. Ako me prebrodiš, stići ćeš do lepe Salomone, princeze iz začarane zemlje.

– Šta treba da učinim, Albare? – pitanja su se nizala.

– Da mi odgovoriš na jedno pitanje, a ono glasi: Šta je nada?

– Ah, pa to i nije tako teško. Mislila sam da ćeš me pitati nešto iz engleskog. Baš mi slabo idu ti glagoli i vremena. Nada je, Albare, u mom srcu. Sedi i veruje mi da ću pronaći svog psa. Nada je jabuka koju smo Lero i ja podelili. Nada je kada se oboje podjednako nadamo da ćemo se sresti.

– Tako je, Morena – surla je popustila i devojčica se našla na podu.

– Idi dalje, savladala si prvu prepreku – surlom je otvorio vrata i devojčica je nastavila put.

Morena je sa osmehom na licu krenula ka sledećim vratima. Nije se iznenadila kada je ugledala prošaranu zebru, ispruženu na čupavom tepihu, istih boja i zebra i tepih.

– Zdravo, Morena, ja sam Rene. Vidim da si nadmudrila namrgođenog Albara, čim si došla u moju odaju.

– Šta je vernost? – tiho je upitala.

Morena je prišla i nežno pomilovala zebru po leđima. Reči i ruke bili su jedno: – Vernost je ljuta bombona. Grickaš je i veruješ da ćeš je ponovo poželeti. Vernost je kada joj se ponovo vratiš, jer veruješ u nju – zebra Rene nastavila je da drema, a Morena se uputila u treću odaju. Ustuknula je kada je pred sobom ugledala ogromnog tigra. Kružio je po odaji optočenoj otpacima i koskama. Hladnim pogledom posmatrao je devojčicu.

– Mlado sočno meso, mirišeš na dobar obrok – u jednom skoku našao se pred njom.

– Šta je to moć?

– Ono što ne postoji. Moć su izmislile kukavice da bi sakrile svoje slabosti. Prava moć je dobrota, ljubav i poverenje – odgovorila je.

– Gubi mi se s očiju – snuždeno je odgovorio.

– Kako se zoveš? – upitala je.

– Humaj – na trenutak je podsetio na Kinga.

Nastavila je da traga. Nije se usudila da pozove Lera, nadala se da će ga zateći u nekoj od odaja. Samo da ne govori, pomislila je, samo mi još to fali. Dosad je režao, ali ako počne da priča kao Albar, Rene, Humaj i onaj čudni mačor, brat će ga istući. Oh, Lero, gde si? Ali u novoj odaji je čekao vuk. Zlokobno je pogledao i rekao:

– Kakva čast, ja sam vuk Perije. Ti si veoma mudra devojčica, čim si stigla do moje odaje. Ah, kako bih te rado pojeo, nadam se da nećeš umeti da mi odgovoriš na pitanje.

Ali Perije je ćutao. Vreme je prolazilo i nije se oglašavao. Morena je čekala, uverena da će i Periju lako odgovoriti i konačno ugledati psa. Sat je otkucao ponoć i svetla su se pogasila.

– Pitaj me, Perije, molim te, bojim se! – tiho je izustila.

– Nadmudrila sam te. Nisam vuk Perije, već vlasnica ovog zamka. Zovu me veštica. Upoznala si moje sluge, red je i mene da upoznaš. Mračnu odaju je obasjala upaljena baklja i Morena je ugledala vešticu sa dugačkim crnim plaštom, visokim šiljatim šeširom, mršavu i izboranu i rukama, koje su dosezale do poda. Devojčica je ustuknula.

– Ko si ti? Gde je princeza? Gde je Lero? – nizala su se pitanja.

– Nikada me niko nije nadmudrio i oteo moje carstvo. Samo sam stara i ružna dok ne svane zora, a onda ću ponovo biti lepa i mlada, ona princeza koja te je i dočekala. Pretvoriću te u još jednu prepreku i zatvoriti u šestu odaju. Tvoj pas je u sledećoj odaji. Nisi uspela da ga oslobodiš. Falilo je ljubavi. Trebalo je da voliš vuka, a ne da ga se plašiš. Tako bi oslobodila i psa i princezu.

Lero je udobno spavao na krevetu. Nije bilo ni tuge ni nepravde, ličio je na dete, a deca su bila svetinja umrljana slatkim šampitama u Lerovim snovima. Kapija se otvorila, princeza je postojala. Tiho je progovorila:

– Besmrtna sam, stvorila me ljubav.

Pripremila: Aleksandra Petković

Angelina Petrović – Anonimna (short story)

About, Books

Anonimna

I danas kad zažmurim, oblije me strašna iznemoglost, gotovo malaksalost udova i stopala, drhtanje ruku i podrhtavanje stopala, misleći na taj dan. Svaki mišić mi se zgrči, a na trepavicama dve ružne mrlje zaudaraju na zadah iz njegovih usana, pa se i danas zapitam da li to beše od reči ili uvelih poljubaca. Koliko je težak i opasan jad, očaj i patnja za izgubljenim, a ni sami nismo svesni šta sve možemo da izgubimo. Kako se zabrine pusta ljudska duša kada ostane bez novčanika, a tek kada izgubljeno poprimi obeležje nečeg značajnijeg, dođe odgovor da je malo kožno čudo od izgubljenog daleko. Koliko je noćnih krikova ispustila zalutala ptica dok sam jecala, jer sam znala da su za mene nicala vešala. Čekala me! Da me obese! Da se obesim! Ko zna?

Samo onaj odozgo.

A sve je počelo bezazleno, devojački i muški, zavodnički i mirno, prosuto ljubavlju i osećanjima, da svako biće teži za ispunjenjem mnogih snova, a najveće se nekako isprsi, nadvlada ostale, žena prestane da bude dete, nije više ona lasta koja nežno širi smeđa i plavetnocrna krla posuta belim pegama, nije više ona ptica koja se probije kroz maglu, odleprša u novi vazduh, a za sobom ostavi paučinu punu bola i ekstaze. Koliko sam očajna, još više sam besna. Kao magla krvi, mladosti i neba, ostavila sam ga bez jasnog razloga ili sa puno nejasnih, nedorečenih, praznih reči, tupog pogleda i lažnog osmeha. Osećala sam da me topi i zamrzava suludi gnev, naiđe u ravnomernim razmacima. Nisam mogla da procenim koliko sam dugo bila sama. Činilo mi se da sam prestala disati i da žive samo moje zamišljene oči. Zamišljene i zamrznute. Šta mi je to trebalo!

Jovan je imao ženu, prostu i vrednu. Beše to jedna od onih žena koje poželi svaki osrednji, po navici dobar domaćin i još bolji otac, a troje dečice, jedno drugom do uveta, bosih stopala, gaze po kamenju i pesku, beru poljsko cveće, prave venčiće i čekaju prvomajske uranke. Zaori se dolina od njihovog smeha kada im se sitne nožice dočepaju mekane trave, kao da im je majka rukama isplela šarene patofne, izvezene šarama detinjstva, ljubavi i mašte. Jovan, ponosan na meke nežne glasove, zdravlje i potomstvo, zadovoljan sa ono malo hleba i pekmeza, žita i brašna u ambaru, kukuruza na čardaku, baštice i njive.

– Ilinka! – doziva ženu punim imenom, ne haje što je u selu svi zovu Ika – Skuvaj nam onu kafu, ali nemoj da bude jaka, nego da imamo da dolivamo, da se tvoj Jocika odmori malo, a onda odoh po seno u livade. Žena opasana zamašćenom keceljom briše ruke još masnije od tkanine. Rumenih obraza i mrkog pogleda, razumevanjem i ljubavlju očistila je svaku mrlju s lica i tela. Jovan je gleda, srećan i ponosan. Zna da je samo njegova, svesna da se ispod grubog seljačkog platna krije lepota i čistota, divno telo i svežina mladosti, jer ne beše joj ni punih trideset leta. Kad se smiri dan i ljubičasti mrak obasja krevet u uglu male sobe, majka pokrije svoje piliće, svesna da su se od igre umorili, a onda iznenada nestane detinjasta čar. Žena postane žena. Nije bila svesna da je to detinje bilo najlepše u njihovoj ljubavi. Ta svežina uzdaha i čežnje, kao česma iz njihovog dvorišta, to dete koje nikada nije skrivala u sebi. Ode dan, odleti svetlost i dopuzi žena strasna i željna muškarca da je voli i ispuni darom novog života. Modro lišće se vijalo po sokaku, a negde u daljini je parao snažan zvuk voza. Meni se činilo da čujem žustri, besni krik iz moje utrobe, da mi zavist rije srce i zamagljuje vid, jer mi dosada uništi i poslednju nadu da ostanem i žena i čovek.

I zašto da se predstavljam? Moje ime ne priliči ovoj priči, kvari je. Biću Anonimna.

Ne znam šta mi je bilo, ali reših da zavedem Jovana, a mogla sam mu biti mati, baka njegovoj deci. Iako sam na početku rekla da se sve dogodilo slučajno, slagala sam olako i jednostavno, bez imalo griže savesti. Znala sam sve o Jovanu i Iki. Iako u malom moravskom selu nikoga nisam poznavala toliko dobro, jer sam dolazila jednom u tri leta da obiđem staru očevu kuću, pobegnem od gradske vreve i napišem par pesama, ipak je do mene dopirala priča o nežnom ljubavnom paru, ponosnom na svoje imanje i nemanje, složnom u nemilosrdnoj borbi za parče hleba, meni sasvim nepoznato. Dođoh u selo da pišem o zavičaju, ljubavi i ljudima. Tako sam mislila, a došla sam da pokvarim. I umesto da mi inspiracija bude beli drum opkoljen žbunovima kupina i malina, pa da u slasti tamnih plodova obogatim krvave vene još svežijom krvlju, da mi reč bude crvena na radost, u mene se uvuče jedan đavo i ne dade ni mira, ne dade sna i razuma. Sedela sam pod divljim kestenom, a ispred mene je zalepršalo šareno parče meseca, crveno i žuto, nestajalo u tami i vraćalo se brže od misli. Taman kad pomislim da se vratim domu i da u senci jasmina potražim mirise razuma, iskoči noćni mlaz i zakopa me, kao da sem mene ništa drugo preče i nije. Danas znam da sam na važnosti dobila samo ono što sam umislila, da sam bila lukava i prepredena, zrela godinama, a nezrela postupcima. Zaboravio je prsluk i opazila sam spore muške korake kako gaze prečicom, kako se pod nogama savija trava, krči put i noga i mekani tepih, videla sam trag kao šapat u mraku, sedela i čekala pokrivena Jovanovim prslukom. Da mi je neko samo par meseci ranije rekao da će mi smrad neopranog komada tuđe garderobe prijati više od parfema, da ću upijati miris kože iz sive tkanine, rekla bih da je otišao predaleko iz zemlje u kojoj sam pčelama poklanjala med, u kojoj sam snivala o kamenu koji u dubinama roni i šapuće slatke snove. Moj san je trajao i dalje, ali sam Jovanov prekinula surovo, okrutno, ženski loše, nepopravljivo. Umesto pesme, osećala sam da me glas požude pozvao u pakao, umesto stiha, obuhvatila sam tuđi prsluk i navukla na mokra kolena. Čekala sam siromaha da dođe, znala da neće dopustiti da izgubi nešto što je jedva platio, da bi jadan prekukao i ožalio komad tkanine kao rođeno i najrođenije. Ne, ne beše sitničav i gramziv čovek, već ljudski siromašan i pošten, kao i ja bogata i obesna, a siromašnija od njega. Sve se završilo… Ostalo je bar toliko časti u meni da me sramota da ispišem uzdahe, krike, šapate, suze i patnje, kajanje i zavijanje…

Ostade ispod starog kestena gomila opalog kestenja, nažuljaše moje rasuđivanje, povrediše Jovanova kolena, iskidaše Ilinkinu masnu kecelju, zagrebaše po dečjim bosim tabanima. Koliko je svedoka moje nečasti i ludosti ne može stati ni u bure bez dna. Iza nas šestoro ostade vinograd do vinograda, čokot do čokota, posušiše se zeleni listovi, ostadoše prazna tri kreveta, jedna mlada žena, ponižena i ucveljena. Ode sreća iz tihog doma, kao da je nikada nije ni bilo. Zlobna i sujetna, bojala sam se da ne uvenem, a sad ne poželim nikad da zalistam. Mračna su mi proleća i leta, bele zime još mračnije kada se prisetim one strasne noći, kada se prisetim Jovanovog izgubljenog pogleda i čoveka obavljenog posla, kao da je radio na njivi, a ne na meni, Anonimnoj. Gde je više časti? U duši ili u telu? Zveram krvavim očima ka nebu i šaljem odgovor – u telu!

Pripremila: Aleksandra Petković

Kratke priče spisateljice Angeline Petrović petkom samo na našem portalu!

About, Books

Portal Color of Lifestyle će od danas, 10. novembra, i dalje svakog petka objavljivati kratke priče spisateljice Angeline Petrović. Ovog petka vam predstavljamo priču „Stepenik“.

Stepenik

Nikada neću zaboraviti taj dan kada me je otac odveo na obalu reke, posadio kraj sebe na kameni stepenik i ogrubelom šakom stegao moju, rešen da mi se potpuno poveri. Čini mi se da i danas osećam kako me zaboleo mali prst na ruci od očevog stiska. I nije mario što sam imala samo deset godina, uveren da ću razumeti svaku njegovu reč. Razumela nisam, ali upamtila od slova do slova, kako to samo deca mogu da pamte, jednostavno i lako. I tako, otac mi reče:

– Ptičice moja, vreme je da ti priznam da sam mnogo osetljiv i slab čovek i već dugo žudim da se konačno obračunam sa životom i ljudima oko sebe. Do sada sam maštao o tome nekoliko puta i pokušao to da uradim, ali mi nije uspelo. Bogme, utrošio sam najbolje godine u silnim pokušajima, a i podosta snage mi ode u nepovrat. Sada sam smešan i dosadan sebi samom. Da sam kojim slučajem umetnik, dobio bih ovaj nerešiv spor sa životom sigurno, pa bi i ova nesposobnost koja me krasi, možda, jednog dana prerasla u umetničko delo, pa bi tako tvoj tata, iako sitni obućar, drugim putevima i načinima dao smisao ovom jadnom i upropašćenom životu.

Tako reče moj tata Sava te davne sedamdeset osme godine i otisnu se niz stepenik, nesta u dubinama mutne Save, a meni godine ne dadoše ni suzu da pustim. Pustih je mnogo godina kasnije. Sećam se da na stepeniku beše mesta da se razbaškarim, da sam se pomerila na sredinu, a obe ruke spustila na hladni kamen. Sećam se da se niotkuda stvorio penušavi talas reke i zalivao stepenik i moje ruke. Svaki novi nalet vode nanosio je tamniju boju, a potom sunce se izmigolji ispod oblaka i ponovo osvetli zemljani stepenik.

Zbunjivala me igra senki više od očevih reči i naglog nestanka. Pratila sam senku i gledala kako svetlost ide ka reci. Korača, nečujna, bleda. Moje oči su sijale, ali je taj tračak bio tako mali, nedovoljan da obasja stepenik, osuši mokri trag i napravi novi, da ukloni sluzav i klizav, a utaba suv kojim bi se lako i moj tata uspentrao, iako odavno nije više bio dete. Zraci zalazećeg sunca obasjali su reku tog miholjskog leta, a meni ništa ne beše jasno, osim glatkog dodira s neba koji je grejao moja sitna ramena. Tako je sa sivog stepenika otputovao moj tata i sa sobom odneo deo mog srca, jer mu celo ne podarih. Prozvaše ga „Savin stepenik“.

Pričalo se godinama da stepenik treba ukloniti. Okupljali su se meštani i većali kako razbiti stenu večito natopljenu u leto bistrom, a s jeseni fekalijama obojenom vodom. Majke su decu gurale u stranu kad god bi prolazile tim putem da kojim slučajem ne zgaze kameni stepenik sa koga se otisnu nesrećni obućar Sava. I šta sve nisu pričali ljudi: te ubila ga ljubav, zbog žena prokockao i ono malo što je imao, pa skončao kao kakav bednik. Ostadoše majka i ćerka bez igde ičega. „Sreća, te nije imao više dece“, rekoše mnogi.

Danas sam opet na istom mestu. Milujem nežni mokri kamen i tražim ostatke srca i prekinutog života. Nema jeda, a ni bola. Nema ljutnje, a ni straha. Ponosa, napretek. U sećanju su mi ostali naši zajednički trenuci kada smo bili bezbrižni i slobodni i ma o čemu pričali bili u tome celim bićem, bilo da je reč o zabavi ili nekoj nevolji. Behu to trenuci koji nikad nisu mogli da se nazovu vremenom. Ali i to mi je bilo dovoljno da spoznam skrivenu patnju koja ga je tištila i razarala komad po komad, a strah je u stopu pratio. Sada znam da je sve bilo lako, dok otac ne ostade sâm. U tišini mračne sobe i prazne postelje briga je samo menjala oblik i ime, a nestala nikad nije. Čak ni onda kada se tata sa stepenika otisnuo u dubine mutne Save da pohrani brigu.

Znam da je voleo život naš zemaljski, čim je uspeo da podnese bol rastanka. U mom sećanju, ostao je tata Sava lep i mlad i mada svesna tragike lepote koja ne može da ne postoji, niti da traje, a kamoli da se drži, ne mogu a da se ne zapitam šta je to što od života želimo? Šta je to što nas tera da makar jednom u ovom mučnom životu potražimo neki kameni stepenik, uvereni da smo se rešili nevolje? A u zbilji znamo da stepenik ne vodi samo ka dole i da je malo snage potrebno da se napravi mali korak koji nogu savije u kolenu, taman toliko da se krene ka gore.

Tata je imao sve, a bilo mu je malo. Nije shvatio da je moja sitna šaka ljubavi koju sam nosila sa sobom spremna da je nesebično darujem u svakom trenutku bila krupnija od nabujale reke. Voleo me je, ali ne dovoljno da zakoči na stepeniku. Jer kada je ljubav velika i prava, ne boji se ni bruke, ni nesreće, ni rastanka, ni prevare, ni gladi, ni siromaštva. Ne boji se ničega. A tata se bojao, jer nije valjano voleo. Drugog greha nije imao.

Oprostila sam tati odavno. Ove godine reka se povukla u korito i stepenik blista obasjan, bilo suncem, bilo mesecom, večito suv. Ne plače više za malim obućarem koji je pogrešio pravac i uputio se u pogrešnom smeru. Narod kô narod! I dan-danas zazire od prelepog stepenika koji ni kriv – ni dužan posta svedok jedne sudbine, jednog vremena kada i sitnica kao što je krađa kile brašna košta života malog obućara Save. Posle nam komšije, sećam se, donesoše gomile brašna da majka i ja ne budemo gladne, ali se ono ucrvljalo, jer ne bejasmo gladne. Sada često sanjam san kao srebrno polje tišine, a u sredini polja kameni stepenik pobegao od reke Save i potražio obućara Savu. Našao ga i veli mu:

– Savo, koračaj gore, a ne dole. Gore je prečica, brže ćeš stići tamo kud si pošao.

A Sava odgovara:

– Neka, idem dole, usko je na stepeniku, plašim se da ne gurnem slučajno moju ptičicu, da se ne oklizne i padne.

Tako moje suze dođoše mnogo godina kasnije. Nisam ih zvala, ali ih oterati ne umem. Ali umem da koračam hrabro, da se penjem stepenik po stepenik, pa iako se snaga jednog bića meri njegovom sposobnošću zaboravljanja, nema mi druge do da priznam da nisam toliko snažna da zaboravim dan kada me tata Sava poveo te davne sedamdeset osme da mi se poveri. Od tada prođe dosta vremena, poraste dosta dece, oteče mnogo vode, ali „Savin stepenik“ i dalje sedi na istom mestu, usamljen i nem. Tek poneki zalutali pas spusti se stepenikom do vode da utoli žeđ i vrati se natrag da potraži pasje društvo.

Kamo sreće da je moj tata pronašao zalutalog psa i od njega naučio da je život pasja borba i da nikad nema predaje. Jer to je za slabe, a za mene je moj tata bio najjači. Samo za mene, jer sam oprostila kukavičluk.

Pripremila: Aleksandra Petković

Angelina Petrović – Malo mi je jedan život da napišem sve što želim

About, Books

Angelina Petrović je književnica koja se ove godine predstavila na Sajmu knjiga svojim novim romanom „DUHOVI DUŽ DRINE“, a specijalno za naš portal je odlučila da podeli i neka životna iskustva.

Kada bi morali sebe da predstavite u nekoliko rečenica, koje vrline, a koje mane bi bile deo tog „CV“-A?

– Angelina Petrović je borac i to je vrlina koju volim da istaknem kada treba da analiziram samu sebe.  Pri tome mislim i privatno i profesionalno.  Ma kakve nedaće da me snađu u životu, nikada se ne osećam pobeđeno. Time nisam stekla titulu pobednika, već zadržala status večnog borca. Uverena sam da nam život nije dat kako bi  čekali da nam nešto padne sa neba, već je to temelj na kome gradimo naš karakter, senzibilitet, pokazujemo koliko smo jaki i slabi, delimo i primamo  emocije. Predavanje unutarnjim snovima bih mogla svrstati u svoje mane, jer sam time na neki način sebi oduzela na proživljavanju realnog života. Time sam stekla prividni mehanizam odbrane od spoljašnjih uticaja vremena u kome živimo, ali i rizik da me realni svet „samelje“ ako se ne trgnem u pravom trenutku. Ovim sam podvukla jasnu crtu svog karaktera, a to je emotivnost.  U svoj CV upisala bih posvećenost pisanju i odanost jednoj ideji da knjiga nije trenutak, već trag u vremenu, što mi je pomoglo da ovaj posao prihvatim zrelo.  Sebe vidim kao hrabru, izdržljivu i upornu osobu koja živi i od prirode  uzima ljubav i nežnost, koju je sudbina  „naterala“ da ispiše sve svoje želje, umesto da ih proživi. Kao romansijerka, uspela sam da izbegnem nagon za isticanjem sopstvene ličnosti i to je vrlina na koju sam posebno ponosna, jer mi je pomogla da stvorim karaktere junaka kroz svoja dela posmatrajući ih iz perspektive pripovedača. Savršenstvo ne postoji ni na papiru ( što sam pokazala ispisujući karaktere svojih junaka) te bih bila vrlo nerealna kada ne bih  kao svoju manu istakla dubinsko prožimanje i razumevanje ljudi sa margine koje me često dovodilo u velika iskušenja. Samo onaj ko prepozna u sebi snagu da razume takve karaktere mora biti svestan da u dubini vlastite duše nosi nešto od toga. Tako da sam uverena da ne postoji „ magična četka“ koja me može očititi od takvih pojava.  I ne tražim je.

Pišete knjige koje obrađuju veoma teške teme, ko je Angelina privatno? Šta može da vas nasmeje, a šta može da vas dovede u situaciju nervoze i stresa?

– Moj privatni život se iz korena promenio od trenutka kada sam donela odluku da se pisanjem bavim profesionalno. Danas se ta linija koja me privatno i profesionalno razdvaja iz časa u čas sužava, ali nikako ne umanjuje značaj ovog, za mene, veoma kompleksnog pitanja. Evo i zašto: Moj privatni život bih opisala u jednoj rečenici – kao ogromno bure baruta sa kojim se nosim rame uz rame. Počev od detinjstva, pa sve do današnjeg dana, mogla sam na prste jedne ruke nabrojati ljude koji su mi bili istinki oslonac u životu. Za one druge, trebalo bi mi hiljade ruku i nogu. Upravo u tim okolnostima pokazala sam suštinsku snagu, zadržala osmeh na licu i poslala poruku da niko i ništa ne može da me slomi.  Samo ako u srcu nosite mržnju nemate u duši nijedan razlog da pokažete osmeh. Kažu da možete kupiti psa, ali njegovo mahanje repom morate zaslužiti, tako da sam veoma srećna kada  satima šetam sa svojim psom, a tužna kada ga danima ne vidim ako sam na putu. Oduvek me nervirala ljudska glupost i površnost, ali trudila sam se godinama da ne dozvolim sebi da mi tako šta  izazove stres i nervozu. Onu drugu vrstu nervoze ( prirodnu svakom čoveku) osetim ako u ljudima prepoznam gordost i samoljublje – tu nerealnu težnju da istaknu kako su najbolji, najveći, najveličanstveniji. Smatram da samo čvrsto tlo pod nogama nije dovoljno, već da nam nekad treba i šaka cementa koja bi nas zadržala na tom istom tlu.

Radili ste i kao profesor fizike u gimnaziji u Obrenovcu? Da li se rado sećate tog perioda ili bi ga možda i zaboravili kada bi mogli?

– Svaki period svog života spakovala sam u vlastita iskustva. Zaboravu nema mesta u mom životu tako da taj period pamtim po čudnim gimnazijalcima. Zamislite sa jedne strane ispisivanje formula na mutnoj table i rešavanje složenih zadataka, a sa druge mlade devojke koje nemaju ni trun poštovanja prema profesoru, već na tom istom času popravljaju šminku. Zamislite mladiće koji upadicama žele da impresioniraju te iste devojke. Stoga, bila sam veoma strog profesor koji je takve probleme rešavao vrlo jednostavno – ocenama i udaljavanjem sa nastave. Potom bi usledilo „ulagivanje“ razrednog starešine da im dam novu šansu. Ne ponosim se što sam poštovanje morala da zaslužim na nepopularan način.  Satisfakcija je stigla mnogo kasnije kada su do mene stizale vesti kako su đaci pokazivali sveske sa rešenim zadacima i tražili da se vratim na čas. Nisu mogli znati da se ne vraćam nikada. Nakon poziva direktora gimnazije da se vratim i preuzmem nastavu matematike i fizike, nisam imala dilemu, jer duša je pošla drugim putem. Nedavno sam bila u gimnaziji kako bih odnela pozivnice za svoju promociju novog romana i ugledala bleda, ispijena, nezadovoljna lica. Mislim da sam videla sliku društva u celini. Nije lako potpaliti vatru u duši i tinjati ceo život kako sam ja učinila, ali sigurna sam da svako biće danas treba povremeno opeći kako bi se trgnulo i pokrenulo učmalost u sebi.

Objavili ste sedam romana, trenutno najaktuelniji, roman „Duhovi Duž Drine“ koji je već u prodaji je takođe jedno „teško“ štivo? Kada ste stvarali i pisali taj roman, koji deo vam je bio najteži? Postoji li neki pasus gde vam je zadrhtala ruka dok ste pisali određene stvari?

– Pisanje sam nebrojeno puta definisala kao plivanje bistrom i mutnom rekom. Ako isplivate neokaljani, nastaje novo delo. Ali do čiste vode, dug je put i prljanje je neminovno. Tako da ni moj novi roman nije prošao bolji i lakši put u odnosu na prethodne. Ako tokom pisanja na osetim neki trn koji me ubada u srce taman toliko da osetim pregršt emocija u trenutku, znam da nisam dobro radila i da moram rukopis ostaviti. Drugim rečima, ako mene ne dodirne, sigurna sam da neće ni drugog.  Novi roman čini pet delova i ako bi trebalo da izdvojim deo koji me dirao svom silinom to je knjiga 4 koja nosi podnaslov „Anđelija“. Ruka nije drhtala, ali je srce urlalo dok sam ispisivala sudbinu Anđelije i Lazara Komadanovića. Bila bih nepravedna prema čitaocima kada bih otkrila istu. Ipak, osećam potrebu da istaknem kako tokom pisanja osetim neodoljivu potrebu da iskažem ono najdublje u čoveku, potpuno svesna da takav književni opis zna da ostavi gorak ukus kod čitalaca. To je ta posebna ekspresija tako bliska mom mentalnom sklopu. Često je u delima reflektujem kroz snove svojih junaka. Tada „puca“ emocija svom silinom iz mene, jer sam sigurna da mogu da vas ne razumeju u realnom svetu, ali snove vam nikako ne mogu oduzeti. Mislim da je to jedan od elemenata u kome se ogleda težina i slojevitost mog pisanja – pričanje priče viđene u snu!

Da li kada napišite knjigu ili roman, stavite tačku na sve što ste tad pisali ili se ipak vratite nekim vašim delima kako bi ih pročitali, bez obzira što ste svaku situaciju proživeli stvarajući sve te romane?

-Piščeva snaga leži u sposobnosti da se oprosti od romana koji je ugledao svetlost dana i dozvoli mu da trsi svoj dalji put – živi svoj život. Pisac je sebičan ako sputava svoje delo.  Time pokazuje nezrelost i slabost.  Pokazuje da nije raščistio sa iskazanim mislima u knjizi. Nikada nisam osetila potrebu da se vratim delu koje sam napisala, jer  smatram da moji romani, kako sam nebrojeno puta rekla, nisu moja deca, već duboki bunar iz koga crpim snagu za nova dela. Oni su tu samo da me podstaknu na dalji rad i podsete da mogu i moram biti bolja sa svakim novim delom.  Oni su i opomena da budem postojana i realna u svakom smislu te reči. Oni su moj obraz u rukama čitalaca i onog trenutka kada napišem „kraj“, sve što očekujem od sebe je da budem hrabra da podnesem kritiku na isti način kao i pohvalu. Da to bude smernica mojim mislima i osećanjima – duševni korektor! Ono što u mom srcu ostane zapečanjeno nije radnja romana, već likovi koje sam stvorila. Jer svi imamo različita dešavanja u našim životima, ali istinska vrednost je čovek.  Ti karakteri koje sam opisala u meni bude često čežnju,  postaju moji životni učitelji u trenucima kada mi realnost okrene leđa. Mislim da je ta duhovna veza koju sam uspostavila sa svojim delima nadmašuje običnu fizičku potrebu da nanovo i nanovo čitate knjigu.

Roman, „Duhovi Duž Drine“ koji smo i pomenuli već u razgovoru, predstavljen je ove godine na beogradskom Sajmu knjiga. Imali ste štand svoje izdavačke kuće „Cepelin“, kakva su vaša iskustva, da li ljudi zaista čitaju knjige ili im je postalo važno da ih samo imaju, kao deo „ukrasa“ dnevnog boravka ili nekog drugog kutka njihovog životnog prostora?

-Izdavačko – producentska kuća Cepelin koja je objavila moj novi roman bila je deo  ovogodišnjeg beogradskog Sajma knjiga i na  malom prostoru izložila sve moje naslove. Moji utisci su veoma jaki i teško ih je sumirati u par rečenica. Naš mali štand sam prozvala “mali, a veliki“ jer sam ponosna na broj knjiga koje sam potpisala. Ponosna sam i na sebe kada su u pitanju posetioci druge vrste, oni koje knjiga nikako nije interesovala, a bilo ih je na našem štandu) Odgovor je jednostavan: trudila sam se da  u neposrednoj komunikaciji  eventualne čitaoce upoznam sa svojim delima, bez obzira iz kog razloga su se našli na mestu gde knjiga vedri i oblači. Smatram da pisac treba da bude prisutan na takvim mestima ukoliko mu mogućnosti dopuštaju i da je veza koja ide na relaciji knjiga – čitalac dublja ako pisac i čitalac bar jednom u životu sudare poglede. Jer oči su ogledalo duše, a da sam u pravu dokaz je i činjenica da je veće interesovanje za knjigu bilo kada sam bila prisutna na štandu. Sajamska prodaja nudi još jednu bitnu sliku, a to je da samo tako možete saznati da li ste kao pisac zadržali povrenje starih čitalaca. Nema veće radosti nego kad štandu priđe čitalac koji je pročitao sve prethodne romane i želi novi, a da i ne okrene knjigu da pročita sinopsis, već mi se obrati rečima: „Dovoljno je da ste to Vi napisali“! Takvih situcija  bilo je  na pretek. I to ne samo čitalaca iz Srbije, već i iz Bosne, Slovenije, Hrvatske. I sama sam u jednom trrenutku bila iznenađena u kojoj meri  sam knjigama prokrstarila regionom i koliko čitalaca sam stekla za proteklih sedam godina. To  obavezuje u istoj meri koliko i usrećuje.

Za koju vašu knjigu vam je trebalo najviše vremena da je napišete i zbog čega i da li ste nekada rekli pišući neku knjigu „pa dobro, šta mi je ovo trebalo“?

-Najviše vremena posvetila sam pisanju poslednjeg romana „Duhovi duž Drine“  – gotovo dve godine. Dva su razloga za to. Prvo, a najbitnije je moje čvrsto uverenje koje sledim godinama da svaka sledeća knjiga mora bar za pola stepenika biti bolja od prethodne. Pri tome sam savršeno svesna da nisam dobar parametar za odlučivanje o tome, ali vodim se srcem i sledim svoje unutarnje instikte koji mi nekako daju taj jasan signal kako nisam pogrešila. Samom takvom postavkom sam sebe obavezala da delu pristupim sa ogromnom odgovornošću pred sobom i čitaocima. Drugi razlog bih povezala sa samim žanrom. Kao piscu psihotrilera nije mi bilo jednostavno napraviti žanrovski iskorak i zaploviti vremenom, jer toman „Duhovi duž Drine“ po svojoj žanrovskoj strukturi može se okarakterisati kao spoj hronike i savremenog trilera. Voditi radnju koja teče u rasponu od 150 godina znači neprekidno učenje, jer pisac sebi sme da dozvoli literarnu slobodu tokom stvaranja dela, ali kada opisuje dođaje iz istorije, mora poznavati prilike vremena o kome pripoveda i držati se činjenica. Sve to zahtevalo je dosta vremena i to je jedan od razloga što sam onima koji su bili u dilemi koji moj roman da pročitaju ( mislim na nove čitaoce) uvek pružala novi roman rečima da sam veoma ponosna na „Duhove duž Drine“. Što se tiče dela pitanja da li sam se ikada upitala što mi je sve to trebalo, odgovor je jednostavan: Malo mi je jedan život da napišem sve što želim. Mislim da sam time sve rekla.

Da li vas je uznemirila ili negde emotivno poremetila neka vaša knjiga, da ste je doživeli dovoljno lično u odnosu na sve ostale?

-Jedina moja knjiga koja je uspela da me uznemiri do te mere da nikako u sebi ne pronalazim snagu i donesem odluku da je jednog dana ponovo pročitam je roman „Dželat“, ali ne radi teme koju sam obrađivala ( stradanje Jevreja u drugom svetskom ratu) koliko zbog sudbine dečaka, kasnije dementnog muškarca koji je stožer i okosnica čitave priče. Nisam mu slučajno dala nadimak  „umiljato jagnje“. Njegov lik i sudbinu proživela sam svakim delom bića, dopustila mu da me osvoji emotivnošću i lepotom duše. Mislim da dečak Dan nije najbolji lik koji sam stvorila, ali jeste onaj za kojim mi i danas srce zadrhti. I dalje u sebi tragam za razlozima koji su u meni to stvorili. Možda sam u prošlom životu bila On. Negde u dubini duše ljutim se na sebe što sam mu dopustila da me emotivno porazi i nadvisi snagu moje ličnosti, ali i to je lepota pisanja – ta snaga da priznate kako kao pisac niste gospodar dela, već da sve može biti obrnuto.

Postoji li bar jedan čitalac koji vas je posebno dirnuo nekom porukom nakon što je pročitao određeni vaš roman?

Uvek sam govorila da je čitalac Kralj i da reč čitalaca ima najveći značaj kada su u pitanju moji romani. Ovog puta bih se ogradila na lični utisak, jer nekom je književna nagrada veće priznanje od reči čitalaca. Nikada se nisam dodvoravala čitalačkoj publici, već sam pisala isključivo vođena vlastitim vizijama, te ta povratna informacija koja dođe u vidu komentara na neku od mojih pročitanih knjiga stigne kao dar. Znači više od bilo koje nagrade. Na svom sajtu imam rubriku gde se nalaze utisci mnogih čitalaca, trudila sam se da i pohvala i kritika zauzmu svoje mesto, jer samo ako ste sposobni da se nosite i sa lošom kritikom, nalazite u sebi snage da napredujete, da u tome vidite podršku, nikako negodovanje. Baviti se pisanjem znači biti spreman da vas oni koji čitaju knjige podignu u zvezde, a već sledećeg trenutka sa te iste zvezde gurnu u ambis. Ako ostanete na dnu, onda je čitalac u pravu, ako se podignete tako što nastavite da pišete, onda onog što vas je gurnuo bacate pred novu dilemu. Naterate ga da se zapita da li je dobro procenio? Da li je doneo ispravan sud? Reći ću da jeste, jer se moja snaga ogleda baš u očima takvih ljudi. To je razumevanje i onih koji ne vide lepotu u vašim mislima. Nikada ne pravim selekciju osvrta na svoje knjige, ali napraviću izuzetak i reći da me dirnuo nedavni komentar jedne mlade devojke, a odnosi se na poslednji roman. Rekla mi je da je dala šansu mom romanu, jer joj se nije dopao naslov, ali da se šansa ubrzo pretvorila u danonoćno čitanje knjige. Napisala je da nije mogla da je ispusti iz ruku sve do poslednje strane i da jedva čeka da počne čitanje ostalih mojih romana. Hvala Milici Lazić i ovom prilikom na iskrenosti.

Da li biste se možda snašli pišući i lake literature i smatrate li da bi one trebale u radnjama da budu odvojene u odnosu na knjige i romane koje se bave ozbiljnom tematikom? Da li treba i u književnosti da postoji određena selekcija?

Nikada neću pisati lako štivo. Svima koji su prišli na naš štand i uzeli neki od mojih romana u ruke, a da nisu pre toga čitali moje knjige obratila sam se rečima: „Ako volite lako površno štivo, onda ne kupujete moje knjige.  Reakcije su bile različite. Prevladali su ozbiljnji čitaoci. Bilo je situacija da mi otvoreno kažu kako žele lako štivo i ja sam ih upućivala na mesta gde su se prodavale takve knjige. Mišljenja sam da treba da postoji ozbiljna književna selekcija i domaćih i stranih izdanja, da treba zabraniti pisanje ljudima koji ne znaju ni pravopis, koji nemaju književnu kulturu, da  treba omogućiti talentovanim ljudima da se bave pisanjem i napreduju, a ne gurati ih na dno i ubijati svaku težnju ka ostvarenju snova. Najveći problem da ljudima dokažem kako ne pišem lako štivo zadali su mi upravo tvorci istog,  te sam ostajala bez glasa na Sajmu i strpljivo čekala da neko iščita čitave stranice mog romana kako bih stekla šansu da poveruju domaćem autoru na reč da nije pisac takve literature. Uverena sam da pisac mora da se dokaže delom, a ne „vezama“ u medijima koje se koriste za reklamiranje smeća. Kao da Vas neko natera da pojedete pokvarenu hranu. Bez ikakvog osnova i mere za kvalitet i negovanje lepe pisane reči. Mogućnost da svako može da objavi knjigu ukoliko ima sredstava da plati takvu uslugu narušila je književnost u velikoj meri i donela nepoverenje ozbiljnih čitalaca. Moj glas je ništavan, svesna sam toga i trudim se da u svom realnom, ali i u svetu imaginacije podarim pisanu reč čiji je osnovni preduslov kvalitet.

Potpuno sam siguran da nakon izlaska poslednjeg romana vi već razmišljate o sledećem, ali bih voleo da podelite sa našim čitaocima šta je to što ćete nam predstaviti u skorije vreme i postoje li neke promocije koje već sad možemo da najavimo?

Napisala sam u belešci autora za poslednji roman kako već osećam ono nezaustavljivo koprcanje u stomaku koje me nagoni da krenem u nove pustolovine i započnem svoje osmo „tkanje“. Pisanje je moja velika ljubav, i kao sve velike ljubavi, tako pisanje i ja ne možemo da živimo jedno bez dugog. Kao osoba u sebi nosim jednu specifičnu crtu, a to je samostalnost u izrazu, tako  nikada nisam osećala potrebu da nekome ispričam priču koju želim da zapišem. To se može shvatiti na više načina, ali najispravniji je težnja da sabijem sve emocije u sebi i oslonim se na zov iz duše. Jer duša je večna neistražena tajna u životu svakog od nas, a naše je da je otkrivamo kako vreme prolazi. Uverena sam da još nisam otkrila sve elemente onog što nosim u duši i da svakim novim romanom otkrivam deo po deo. Poznata sam kao romansijerka koja puno promoviše svoje romane, te će tako biti i sa „Duhovima duž Drine“. Slede promocije u mnogim gradovima Srbije i regiona, sledi Sajam knjiga u Nišu koji je zakazan za poslednju nedelju novembra. Biće to prilika da se opet družim sa čitaocima i ovom prilikom ih pozivam na naš mali, a tako veliki štand. Između svega, kao stub stoji osmi roman koji sam počela da pišem.

Za CLS portal pripremio: Nenad Škundrić

Predstavljamo: Ivan Branković, srpski Den Braun

About, Books

Mladi pisac Ivan Branković pojavio se na našoj književnoj sceni pre dve godine sa romanom “Prometejev dnevnik”, a ove godine je izdao I njegov nastavak “Projekat Herkules”, što mu je dalo epitet “srpskog Den Brauna”.

Drugačiji ste od drugih pisaca, zašto vas privlači naučna fantastika?

Od detinjstva sam bio fasciniran fantastikom. Smatram da je žeđ za maštanjem i fantastikom u samoj osnovi ljudskih bića. Po meni mitovi i legende nisu ništa drugo do fantastike. Takođe zahvaljujući fantastici smo došli do nekih značajnih naučnih otkrića, jer su pisci i umetnici zamišljali neke stvari koje su se dosta kasnije ostvarile.

Vaša  inspiracija je?

Što se tiče priče, prvenstveno u knjigama, filmovima i stripovima. Ne mogu da navedem ništa određeno, jer sam se trudio da od svega uzmem po malo. Što se tiče scena i likova, tu se koristim svetom oko sebe, ljudima koje poznajem, ulicama kojima se krećem.

Vaša popularnost je uzela maha za  tako kratko vreme?

Ne mogu to da nazovem popularnošću, ili možda mogu samo nisam svestan šta je popularnost. Mislim da mi je najveća satisfakcija kada mi na nekom sajmu ili konvenciji priđe neko ko je čitao moje knjige, i kome se iste sviđaju. To je neverovatan osećaj, nekako, moja ideja je nekome postala draga i bliska, i osećam se kao da sam učinio dobro delo i podelio nešto lepo sa nepoznatom osobom.

Druženja pisaca fantastike u Srbiji je sigurno veoma zanimljivo iako ne možemo da upadnemo u vaš  krug, recite nam nešto više o tome?

Pa zna da bude veoma zanimljivo. Ja sam veoma srećan i ponosan što se poznajem sa ljudima poput Aleksandra Tešića, Pavla Zelića, Miloša Petkovića, Dimitrija Stevanovića, Nebojše Petkovića i drugih, i svaki naš susret se završi sjajnim provodom. Nekako, imam utisak da ne posmatramo jedni druge kao konkurenciju, nego više kao ljude koji se bave istim hobijem (pošto se pisanje u ovoj zemlji ne može nazvati poslom), i koji žele da podele to što rade sa što više ljudi. Mislim da samo zajedno možemo da poguramo celokupnu scenu u ovoj Zemlji.

Bliski ste dečijim aplikacijama?

To je vrlo zanimljivo, ali do sada nisam razmišljao o tome. Inače se bavim pisanjem narativa za video igre, pa mi je to srodni žanr. Ako bih naleteo na tako neku ponudu, sigurno da bih je prihvatio.

Trenutni fokus?

Trenutno radim na novom romanu, koji će biti nešto dosta drugačije od „Prometeja“ i „Herkulesa“, jer za početak, dešavaće se u dalekoj budućnosti. Takođe, tu je i nekoliko priča na kojima radim, i nešto što već dugo spremam i planiram, a to je da pokušam da pišem i epsku fantastiku. 

Pripremila: Aleksandra Petković

Ivan Branković, autor „Prometejevog dnevnika“ u intervjuu za online portal revije Top Srbija – Postoji mnogo zamki u koje autor može upasti tokom pisanja

About, Books

Ivan Branković je pisac mlađe generacije. Rođen je 1983. u Valjevu, od 2002. živi u Beogradu. Svoj roman prvenac „Prometejev Dnevnik“ objavio je 2014, a sada sprema njegov nastavak. Pored romana ima i nekoliko kratkih priča od kojih je jedna objavljena u zborniku radova književnog udruženja „SKOR“ čiji je član.

Ivane, od kada si u svetu knjiga, i kako si počeo da pišeš?

Veliki sam ljubitelj književnosti od malih nogu, odavno sam sa drugarima objavljivao priče za razne fanzine i sajtove, ali profesionalno počinjem da se bavim knjigama pre nekih šest godina, kada sam počeo da radim za izdavačku kuću „Otvorena knjiga“. Tamo sam se između ostalog baavio i književnim prevodom što mi je nekako bio ’uvod’i priprema za pisanje duže forme, odnosno romana.

Kako se pristupa pisanju romana, i zašto ti je trebala priprema za to?

Pa pisanje romana je veoma kompleksan posao. Roman se ne piše tako što se sedne i napiše se naslov i krene se redom. Naprotiv početak pisanja romana je upravo skupljanje građe, osmišljavanje likova, pisanje kostura radnje, razrađivanje tog kostura. Kasnije dolazi i deo gde je jednostavno ispisuje tekst, a i to se posle toga menja i sređuje. Za drugi roman sam na primer pisao van reda, jednostavno sam pisao scene i poglavlja koja su mi u tom trenutku padala na pamet.

„Prometejev dnevnik“ se može žanrovski svrstati i u triler i u naučnu fantastiku šta je po tebi?

Pa, ja volim da ga nazovem ’dosije X trilerom’ pošto je triler koji se naslanja na naučnu fantastiku. U njemu imate svašta, vanzemaljce, istorijske ličnosti, modernu Srbiju, tajne službe, teorije zavere i još mnogo stvari.

Koliko je istraživanja i pripreme potrebno za ovakav roman?

Mnogo. Ja sam želeo da svaki istorijski događaj (iako su romatizovani) opišem detaljno i tačno, da samu geografiju mesta gde se priča dešava istražim do kraja, na primer neki delovi knjige se dešavaju u Južnoj Americi, pa sam ja skidao stotine fotografija gradova da bih opisao stvarne lokacije. Takođe sam na primer za neke scene crtao skice položaja likova, što je na primer strašno važno za akcione scene. Postoji mnogo zamki u koje autor može da upadne tokom pisanja.

Kakve su to ’zamke’ i da li znaš kako ih izbeći?

Po meni najveća zamka su rupe u priči, koje se veoma lako pojave. Dešava se da pisac jednostavno previdi neke sitnice, koje tek kasnije mogu da upradnu u oči. Takođe ja sam stava da pisac ne treba da započne pisanje romana sve dok nema ideju za kraj. Mislim da je kraj, klimaks priče možda i najbitniji momenat u knjizi, i mnogo je lakše pisati, kada već imate ideju kuda ćete da odvedete svoje likove.

Kako vas je kritika dočekala, a kako publika?

Za sad je dobro, iskreno dobio sam dosta pozitivnih kritika, čak i više nego što sam očekivao, takođe i nekoliko dobronamernih zamerki, koje su mi nadam se pomogle da poboljšam svoje pisanje.

Baviš se kreativnim poslom. Možeš li nam malo više reći o tome?

Naravno. Radim u kompaniji „Eipix“ koja se bavi proizvodnjom video igara kao narativni dizajner. Moj posao je upravo pisanje tekstova u igrama, i to je meni na neki način ispunjenje dečačkih ambicija. Video igre i pisanje, spojio sam dva hobija i dve strasti u profesionalni poziv. Koliko god da je taj posao možda ponekad naporan, opet, za razliku od većine ljudi ovde, ja srećan odlazim i vraćam se sa posla, i smatram u stvari sebe srećnim što mogu da se kreativno izrazim.

Koliko ti posao pomaže u pisanju?

I pomaže i ne pomaže. Video igre su potpuno drugačiji medij od knjiga, i samo pisanje se dosta razlikuje. Ali postoje stvari koje sam kroz posao naučio i koje su mi pomogle prilikom pisanja, naročito što se tiče organizacije mateijala i samog toka priče.

Možeš li nam nešto reći o nastavku ’Prometejevog dnevnika’?

Nastavak se zove „Projekat Herkules“, i dešava se par godina posle priče iz prvog dela. Priča je tesno vezana pa ne bih želeo da otkrivam dalje zbog ljudi koji nisu čitali prvi deo.

Za kraj, šta bi poručio čitaocima i posetiocima našeg sajta?

Pokušajte da ignorišete loše ljude i negativne vesti. Ima previše zla na ovome svetu da bi mu još i pridavali pažnju. Nekako imam taj dečiji stav da ako ignorišemo loše stvari i prestanemo da ih hranimo pažnjom da će one same nestati.

Pripremila: Aleksandra Petković

Izvor: Online portal revije Top Srbija (www.topsrbija.com)

Hit naslovi novembra: Vulkan & Laguna

About, Books

Ove nedelje predstavićemo najnovija izdanja izdavačkih kuća Vulkan Laguna, i neka od izdanja ove dve izdavačke kuće koja su prošlog meseca bila među najvećim hitovima Sajma knjiga.

„Moj otac Pablo Eskobar“, Huan Pablo Eskobar; Izdavačka kuća Laguna
moj_otac_pablo_eskobar-huan_pablo_eskobar_v

„Ako je neka porodična hronika istorija tišine, potrebno je da prođe vreme ne bi li se prolomila grmljavina istine.“

Da li su najvećeg svetskog kriminalca u novijoj istoriji ubili pripadnici kolumbijske policije ili američke tajne službe, rivali iz neprijateljskog kokainskog klana ili je ipak postojala još jedna mogućnost? Ova i ostale tajne koje su sačuvane i nakon brojnih igranih, dokumentarnih filmova i serija inspirisanih kokainskim mega-bosom, rasvetljene su tek kad je autor ove knjige, Huan Pablo Eskobar, odlučio da do kraja progovori o svom ocu. Tek sada se obelodanjuje prava istina o učešću nekih članova najbliže rodbine u smrti neumoljivog gangstera i pouzdano govori o tome kakav je on bio privatno, a kakav kao političar.

Autor ove knjige, Huan Pablo Eskobar, koji je u međuvremenu promenio ime u Sebastian Marokin, navodi da je knjiga napisana od anegdota koje mu je njegov otac ispričao u poslednjim godinama svog života. Da bi što bolje napisao ovu knjigu i predstavio je publici, Marokin je posetio mesta u kojima je njegov otac živeo, odrastao i školovao se, sarađivao je sa kolumbijskim novinarom koji je pratio i pokrivao sva dešavanja oko Pabla Eskobara.

Cena ove knjige je 699 dinara, možete je kupiti u svim knjižarama izdavačke kuće Laguna ili na sajtu http://www.laguna.rs i http://www.delfi.rs uz određeni popust.

„Kao nijedna druga“, Ema Čejs; Vulkan izdavaštvo
KAO-NIJEDNA-DRUGA-000074226157248
„Vidite li onu ženu? Na ljuljašci, na praznom igralištu? To sam ja – Kejt Bruks.
Da li ste mislili da ćemo Dru i ja odjahati u zalazak sunca? Da ćemo doveka živeti srećno i zadovoljno? Učlanite se u klub. Doveka je, po svoj prilici, trajalo otprilike dve godine.“

Pošto su prevazišli sve prepreke i okusili čari zajedničkog života, Kejt i Dru našli su se pred preprekom koje će njihovu vezu uzdrmati do srži. Mladi ljubavnici otkriće da strast i ljubav nisu uvek dovoljni za dugovečnu sreću. To saznanje oteraće Drua u samodestruktivnost, a Kejt će se osamiti u roditeljskom domu. Samo, zapravo, ona nije baš sasvim sama.

Drugi nastavak prošlogodišnjeg hit naslova izdavačke kuće Vulkan i planetarno popularne trilogije autorke Eme Čejs konačno je, na radost čitateljki u Srbiji, doživeo svetlost dana neposredno pred sam Sajam i bio među najpopularnijim naslovima. Za razliku od drugih naslova ovog književnog žanra gde se uglavnom drama i erotika prepliću, ova knjiga u sebi sadrži određenu dozu humora, ali i ozbiljnih momenata, što je čini interesantnom za čitateljke. U fokusu nastavka biće Kejt, priča iz njenog ugla, uspon, pad, na kraju i neočekivani rasplet njene ljubavne veze sa glavnim junakom ovog romana Druom, zgodnim zavodnikom multimilionerom. Ova knjiga je prava poslastica za ljubitelje romantične komedije i erotskih romana jer kombinuje najbolje od ta dva sveta.

Knjigu možete nabaviti po ceni od 699 dinara u svim knjižarama Vulkana, na sajtu knjižara Vulkan http://www.knjizare-vulkan.rs i sajtu Vulkan izdavaštva http://www.vulkani.rs po ceni od 559 dinara.

 

„Kako ubiti Moniku“, Kendis Bušnel; Vulkan izdavaštvo
KAKO-UBITI-MONIKU-00007422625582
Autorka bestselera Seks i grad nadmašila je sebe u ovoj neodoljivo zabavnoj priči o slavi, ljubavi i naivnosti koja će očarati čitaoce i držati ih nasmejanim sve do poslednje scene.

Pandi Volis proslavila se kao autorka romana čija je glavna junakinja Monika, devojka sa uspešnom karijerom na Menhetnu. Serijal je stekao ogromnu popularnost među čitaocima, a onda je podjednako uspešno zaživeo i na filmskom platnu. Dok vlada opšta pomama za Monikom i njenim avanturama, Pandi je izgleda jedina koja se umorila od svoje kreacije: ona čezne za prilikom da okuša pero u nečemu drugačijem. A da bi to uradila, moraće prvo da uradi nešto sa svojom junakinjom.

Kendis Bušnel ponovo briljira i vodi čitaoce u uzbudljivu šetnju kroz glamurozni svet pop kulture i otvoreno govori o svim aktuelnim društvenim temama na svoj prepoznatljiv, urnebesno zabavan i brutalno iskren način.

Ovu knjigu možete nabaviti po ceni od 899 dinara, odnosno na sajtovima http://www.knjizare-vulkan.rs i http://www.vulkani.rs po ceni od 719 dinara.

„Zoranaah Life&Style“, Zorana Jovanović; Vulkan izdavaštvo
LIFE-STYLE-00007422615265
„Mislim da se neka vrsta stila formira u detinjstvu. Ili voliš da se oblačiš i uživaš u tome, ili te to ne interesuje naročito. Bila sam jedna od onih naopakih devojčica, koja nije podnosila trenerke i patike, iako je to bila najudobnija garderoba za taj period odrastanja. Lenja kakva jesam, i tada sam bila klasični Bik u horoskopu, kojeg je mrzelo da mrdne iz maminog krila…“

Zorana na originalan način pristupa temama važnim za svaku mladu devojku koja drži do sebe, a sve je obogaćeno njenim nezaboravnim i duhovitim opaskama, kao i ličnim iskustvima.

 

Zorana Jovanović, srpska modna blogerka, odvažila se na veliki poduhvat i objavila knjigu koja se našla među deset najprodavanijih naslova Sajma knjiga, kao i među najprodavanijim knjigama ove godine. Iako često osporavana, Zorana je uspela da pridobije naklonost mlađe publike, a njena knjiga predstavlja kreativnu riznicu saveta koji će se sigurno dopasti svima koji prate njen rad.

Cena ove knjige u knjižarama Vulkan je 1199 dinara, a možete je nabaviti i na sajtovima http://www.knjizare-vulkan.rs i http://www.vulkani.rs po ceni od 959 dinara.

U petak, 27. novembra sa početkom u 12 časova, nagradićemo četiri čitateljke koje tačno odgovore na naše pitanje primercima ovih knjiga. Odgovore sa kontakt podacima možete slati na mail clsmagazin@gmail.com.

 

Pitanje glasi: Koja izdavačka kuća je proglašena za izdavača godine na ovogodišnjem Sajmu knjiga?

Drage dame, srećno!

Pripremila: Aleksandra Petković

Nova knjiga Dragoljuba Mićunovića u izdanju Arhipelaga

About, Books

Nova knjiga Dragoljuba Mićunovića Susret sa stvarnošću upravo je objavljena u izdanju Arhipelaga u novoj ediciji ovog izdavača Presek.

Susret sa stvarnošću je knjiga eseja i razgovora, svedočanstvo o političkim, društvenim i kulturnim izazovima u Srbiji od 5. oktobra 2000. godine do naših dana. Dragoljub Mićunović iz ugla intelektualca, sociologa, aktivnog građanina i političara analizira savremenu srpsku društvenu i političku scenu, kao i njen širi balkanski i evropski kontekst. Obnavljajući žanr razgovora kao forme u kojoj se u susretu različitih iskustava i stanovišta preispituju najizazovnija pitanja uzburkane stvarnosti, Mićunović u razgovorima iz knjige Susret sa stvarnošću daje precizne analize, uzbudljive rasprave, utemeljene studije.

Razgovori u knjizi Susret sa stvarnošću vođeni su sa srpskim i svetskim medijima, među kojima su i kineski, bugarski i danski časopisi. U središtu ovih razgovora jeste nastojanje da se racionalnim promišljanjem političke scene i društvene stvarnosti oblikuje iskustvo koje ima i teorijsku snagu i praktičnu vrednost. Većina razgovora u knjizi Susret sa stvarnošću vođeni su od polovine 2012. do jeseni 2015. godine sa novinarima dnevnih novina Politika, Blic, Danas, Novosti, Dnevnik, ili magazina NIN, Vreme, Novi magazin, Nedeljnik. Ilustrovana politika.

Objašnjavajući razloge da svoje razgovore skupe u korice jedne knjige, Mićunović kaže:
„Tekstovi koji su pred čitaocem su mahom direktni odgovori na pitanja radoznalih novinara o našoj konkretnoj društvenoj stvarnosti. Ozbiljan odgovor opet nas vraća na pitanje stvarnosti: šta je ovo u čemu živimo sada? Šta je ono stvarno, očišćeno od svih opsena, ulepšavanja i šminkanja, lakiranja, marketinških trikova i medijskog spinovanja? Od političara na vlasti dobijamo preko medija ulepšanu i nerealnu sliku koja se uglavnom adresira i projektuje za budućnost i služi kao neka vrsta anestezije da se što bezbolnije podnese postojeća stvarnost. U savremenim predstavničkim demokratijama, na pluralističkom političkom tržištu, politika se svodi na pridobijanje birača, da svojim glasovima legitimizuju vladavinu nekih partija koje će odmah nakon izbora u prvi plan staviti svoje partikularne (lične ili partijske) interese. No, uprkos svim ovim okolnostima, verujem da ima smisla upornim istraživanjem stvarnosti doći do istine, veoma potrebne ljudima da izbegnu razočaranja, da se probude iz „anestezije“. Da bismo sami sebe izbavili iz tog začaranog kruga želja i izmišljene stvarnosti, prvi korak je hrabri i „bolni susret sa stvarnošću“. Uspomene na slobodu ne smeju da miruju, zadatak je intelektualaca da ih bude. Danas je u čitavom svetu jasno da se oni, pre svih, moraju suprotstaviti sveopštoj anesteziji i opsenarskom udaljavanju od stvarnosti. Danas je jasno da je ćutanje ne samo kukavičluk već i laganje, jer se skrivanjem istine iskrivljuje stvarnost.“

U jednom od novijih razgovora koji su objavljeni u knjizi Susret sa stvarnošću Dragoljub Mićunović na sledeći način opisuje savremene društvene prilike u Srbiji:

„Očekivanja naroda od vlasti su uvek bila veća od onoga što se stvarno dešavalo. Ne postoji nijedna epoha u koju ljudi nisu bili razočarani. Čista je izmišljotina da smo nekad živeli u „srećno vreme“. Ali, ono što danas imamo kao stvarnost jeste nered, haos i poremećaj u društvenim odnosima. Ključna posledica toga je što je narod postao i apatičan i apolitičan. Imamo i „vrednosni pad“ koji je došao kao posledica ratova, izolacije, primitivizicaje, a došlo je i do legitimizacije nasilja. Više nam nije čudno ni kada đaci šamaraju profesore, ni kada deca sa deset godina noževima bodu ljude, ni kada u porodicama jedni druge ubijaju zbog toga što nečega ima ili nema u kući. Nesigurnost i strah dominiraju u ovom društvu, i to jeste nešto što pogubno deluje na mentalno stanje nacije.“

Posle dva toma memoara Život u nevremenu, koji su izazvali veliko interesovanje čitalaca, Dragoljub Mićunović trenutno završava treći tom svojih memoara koji će obuhvatiti period od 5. oktobra 2000. do aktuelnih političkih događaja.

Dragoljub Mićunović Susret sa stvarnošću

Pripremila: Aleksandra Petković